Pragovi
stvarnosti

Video ženskog tela koje se umotava u celofan projektovan je na isti taj celofan, pa i telo izgleda kao da je fizički prisutno. Gledaocu je teško reći šta vidi — stvarnu osobu ili sliku u pokretu.

Mi, međutim, ne volimo dvosmislenost, već tražimo sigurnost i izvesnost. Ali ova kategoričnost ima svoju cenu — svođenje iskustva na koncepte uvek podrazumeva gubitak.

Jednostavan dečiji plastični bazen funkcioniše istovremeno kao fizički objekat i ekran. Ispunjen vodom, služi kao površina za projekciju videa sa plivačima koji rone i zabavljaju se. Neki posetioci sede oko bazena kao oko vatre i posmatraju u tišini. Drugi ubacuju novčiće u bazen kao u fontanu — mesto želja, rituala i zajedničke mašte. Prizor sugeriše da je i ono što doživljavamo kao stvarno uvek provizorno.

Dinner je surealni događaj u kojem virtuelni i stvarni gosti obeduju za istom trpezom.

Uzduž projekcije sa 12 ljudi postavljen je pravi sto i poravnat sa video-stolom, čime se stvara iluzija jednog stola koji iz projekcije izlazi u stvarnost. Posetioci su pozvani da se pridruže večeri. Konobarica kruži oko stola, služeći jela i piće i stvarnim i virtuelnim gostima, prelazeći neprimetno iz fizičkog prostora u projekciju — čime se iluzija kontinuiteta između dva sveta istovremeno i potvrđuje i podriva. Publika se smenjuje za stolom, ustupajući mesto drugima kada završe sa jelom.

Za stolom se odvija razgovor. Video-gosti obraćaju se prisutnima kao da ih vide, a čuju se i odgovori sa druge strane stola, kao da dolaze od stvarnih učesnika. Dijalog je, međutim, unapred snimljen, sa ciljem da stvori napetost između spontanog i insceniranog.

Elementals je instalacija u kojoj projekcija naseljava i oživljava materiju. Na tri velika kamena su projektovane glave koje mantraju nemuštim jezikom, utihnu, pa ponovo započnu pojanje. Iznad njih, spušta se kaskada slova i simbola poput kiše.

Instalacija je meditativna i poziva na kontemplaciju o misteriji jezika — njegovim figurativnim počecima i preobražajima od ritualne do savremene upotrebe. Slova padaju lagano, ali nose težinu, dok kamen peva pod kišom značenja. Jezik se ovde doživljava kao zvuk, simbol i materija.

Video sa animiranim svetlećim matricama i slovima projektovan je na višeslojni crni til, koji slici daje volumen, pa projekcija deluje gotovo fizički prisutna, kao da lebdi u vazduhu. U tom ambijentu, između slojeva tila, nalaze se tri modne lutke, sa istim licem projektovanim na svaku od njih.

One u horu recituju kanonske umetničke manifeste, dok im se preko tela prelivaju slike umetničkih dela i tekstova, smenjujući se poput odeće na modnoj reviji ili umetničkih stilova kroz istoriju.

Manifesti koje recituju potiču od dadaista, futurista, realista i nadrealista — provokativnih pravaca čiji je cilj bio da unište „mrtvu umetnost“ i ustaljene obrasce njenog poimanja. I sam rad remeti uobičajene obrasce percepcije: modne lutke oživljene projekcijom i zvukom deluju gotovo ljudski, a ipak ostaju sablasno veštačke. Perceptivni konflikt izaziva zbunjenost, ali i pojačanu pažnju, pa unapred formirane predstave gube oslonac i otvara se mogućnost da se rad sagleda „nevinim očima“, kao da ga vidimo prvi put.

Game Over razmatra odnos između veštačke i ljudske inteligencije u trenutku kada mašine koje stvaramo počinju da pokazuju svojstva svesnih bića, dok se istovremeno i mi sami postepeno menjamo, prilagođavajući se sve češćim interakcijama sa tim mašinama. Postajemo li mi sve više nalik njima ili one nama? Ili se oba procesa odvijaju istovremeno? Hoće li razlika između nas nestati ili postati zanemarljiva? Hoćemo li uopšte primetiti kada se to dogodi?

Rad se odvija kroz tri međusobno isprepletena dijaloga: između Čoveka i AI agenta, Siri i nekog korisnika, i filozofa i budističkog monaha.

U središtu instalacije nalaze se dve modne lutke na koje su projektovana ljudska lica i koje predstavljaju Čoveka i AI agenta. AI se nalazi u prostoru nalik kući, sačinjenoj od animiranih svetlosnih matrica, dok Čovek ostaje izvan tog veštačkog sveta i obraća se AI-ju spolja.

Njihov razgovor prepliće se sa fragmentima dijaloga između Siri i nekog korisnika, podsećajući na susrete sa jednom ranijom generacijom veštačke inteligencije koji danas deluju familijarno i istovremeno pomalo setno.

Temelj i okosnicu rada čini filozofska rasprava o svesti, percepciji, slobodnoj volji, stvarnosti i prirodi uma, povezujući sve ostale elemente.

Umesto da nudi odgovore, Game Over dovodi tehnološko iskustvo u vezu sa filozofskim razmatranjem, ostavljajući otvorena pitanja o tome šta bi veštačka inteligencija mogla postati, ali i šta naši pokušaji da je stvorimo otkrivaju o nama samima.

Na gomilu kamenja projektovana su usnula lica ljudi, pri čemu svaki kamen poprima jedno od njih. U toj privremenoj formi uzajamnog prožimanja slike i materijala, lica dobijaju težinu i postojanost kamena, dok kamen poprima lakoću i prolaznost projekcije.

Povremeno, jedno od projektovanih lica na trenutak otvori oči i ponovo ih zatvori. Ovaj jedva primetan gest upućuje na pitanje koje je poslednjih godina, razvojem veštačke inteligencije, postalo sve teže zanemariti: gde je, ako uopšte postoji, granica između živog i neživog kada je reč o svesti? Neki posmatrači će to primetiti, većina neće. Kao i u životu, oni koji pažljivo gledaju i imaju strpljenja imaju veće šanse.